Začini
Asortiman začina
Ovde možete preuzeti asortiman začina u pdf-u.
Univerzalni dodatak jelima - bez glutaminata, veštačkih boja i aroma, ne sadrži gluten
Univerzalni dodatak jelima
Mirođija
Muskatni oraščić
Beli biber
Ruzmarin
Slačica
Peršun
Origano
Majoran
Majčina dušica
Korijander
Beli luk
Bosiljak
Celer
Čili
Cimet
Kari
Đumbir
Karanfilčić
Kim
-
Univerzalni dodatak jelima - bez glutaminata, veštačkih boja i aroma, ne sadrži gluten
Univerzalni dodatak jelima - bez glutaminata, veštačkih boja i aroma, ne sadrži gluten
neto 400 g
Sastojci:
minimum 31% sušenog povrća i začina (mrkva, paštrnak, biber, curry, peršun, korijander, crni luk, beli luk) i krupna morska so
Uputstvo za upotrebu:
Dodavati prema ukusu prilikom pripremanja svih vrsta jela (jedna kašika 3g na četiri litre tečnosti) kuvati najmanje 5 min -
Univerzalni dodatak jelima
Univerzalni dodatak jelima
neto 450 g
Sastojci:
minimum 23% sušenog povrća i začina (mrkva, paštrnak, biber, curry, peršun, korijander, crni luk, beli luk) kuhinjska so, šećer i pojačivač arome (mononatrijum-glutaminat) maximum 7%
Uputstvo za upotrebu:
Dodavati prema ukusu prilikom pripremanja svih vrsta jela (jedna kašika 3g na četiri litre tečnosti) kuvati najmanje 5 min -
Mirođija
Nije sigurno da li mirođija potiče iz Južne Evrope ili iz Istočne Azije. Prijatnog je i jakog mirisa, nalik komoraču. Mirođija se dodaje zelenoj salati, salati od krastavaca i paradajza, a posebno je ukusna u salati od krompira, takođe s maslacem i majonezom. Sušenu mirođiju treba najpre malo omekšati u mlakoj vodi, pa tek onda koristiti kao i svežu.
Sveža se upotrebljava za kišeljenje povrća, posebno, leti, krastavaca, a ponekad se dodaje i kupusu koji treba da se ukiseli. Suva je vrlo dobra s jogurtom ili pavlakom, kao dodatak varivima od pasulja, krastavaca i krompira, a dodaje se jajima, kravljem siru i supama. Vrlo je ukusan sos od mirođije, s kuvanom govedinom ili mladim krompirom. Najveća zdravstvena vrednost mirođije dobija se ako od suve kuvamo čaj. Nezaslađen je odlično sredstvo protiv nadimanja i gasova u crevima, dobar je protiv zatvora, i potpomaže sekreciju mleka dojiljama. Čaj od mirođije s medom je odlično sredstvo protiv nesanice. Takođe, čaj od mirođije smiruje štucanje i povraćanje.
Ako sušenu mirođiju fino sameljete i pomešate sa solju dobićete izvanrednu so, ništa manje ukusnu od celerove soli i drugih mešavina soli i povrća. -
Muskatni oraščić
Muskatni oraščić potiče s područja Indonezije. Danas više nigde ne raste samoniklo. Mleven muskatni oraščić ima jedinstveno prijatan miris i ljutkast ukus. Veoma je jak začin. Najbolje ga je sastrugati u jelo neposredno pre upotrebe ili čuvati dobro upakovanog jer u dodiru s vazduhom gubi miris.
U Evropi se mnogo upotrebljava, i u slanim i u slatkim jelima. Odličan je s nadevima od povrća ili sira. Nije loš kao dodatak kuvanom vinu ili rakiji, pod uslovom da ga ne stavljate zajedno s karanfilićem.
No, od muskatnog oraščića se ne koristi samo plod već i takozvani Macis. To je muskatni cvetić, zapravo osušena korica muskatnog semena. Miris i ukus macisa nešto su nežniju i «lakši» nego ploda. Dobro ide uz pire od krompira, kompot od jabuka, grog i liciderske kolače. -
Beli biber
Kod nas se pod pojmom „biber“ podrazumeva crni biber.
Biber potiče iz monsunske Azije. Danas se šume biberovog drveća prostiru širom tropskih područja s toplom i vlažnom klimom.
Crni biber je ljući od belog, ali zato beli ima daleko bogatiju i prefinjeniju aromu. U principu, crni biber se koristi za «tamna» jela, a beli za «svetla». Misli se pre svega na meso. Od piletine i ribe se, na primer, spremaju svetla jela, a od svinjetine i divljači tamna.
Neosporno je da je beli biber najkvalitetniji. U zrnu se upotrebljava za sve vrste marinada, supe i čorbe, za variva. Mleveni biber, u prahu, je univerzalan začin; možda najrasprostranjeniji na svetu. Koristi se za sva jela, sosove, koktele, pikantne sireve i salate, kao dodatak čajevima...
Dodaje se neposredno pre skidanja jela s vatre ili tek kad je jelo već servirano. Ako dugo stoji mleven, ili izložen toploti, znatno gubi svoja plemenita začinska svojstva.
Beli biber ima još jednu prednost: najlakše se slaže s gotovo svim začinima, a posebno s aromatičnim biljem, belim lukom i paprikom.
Mešavina belog bibera i belog luka u prahu je sama po sebi pravo čudo. A kad im se doda i nešto trava (nikad više od jedne) kao što su bosiljak, ruzmarin ili timijan... Probajte. Zajedno s parmezanom i mlevenim, suvim belim lukom koristiti kao posip za pice i špagete, morsku ribu na žaru, omlete, kajgane i jaja na oko. Poseban doživljaj je ako salatu od praziluka (može i zelenu) začinjenu maslinovim uljem i vinskim sirćetom pospete ovom mešavinom. -
Ruzmarin
Ruzmarin je poreklom iz Sredozemlja, gde i danas prosto buja. Gaji se i mnogo severnije, gotovo širom Evrope, zbog izvanrednih začinskih, lekovitih i aromatičnih svojstava.
To je veoma jak začin i oni koji ga zaista vole mogu naljutiti goste ako ga u prevelikim količinama dodaju čorbama i povrću, što je njegova osnovna namena. Zato je najbolje u jelo staviti nešto osušenog ruzmarina umotanog u gazu, da bi ga lako izvadili kad jelo dovoljno jako zamiriše.
Koristi se još i za sve vrste marinada, a posebno u mariniranju plodova mora i divljači. Odličan je za poboljšavanje ukusa maslinovog ulja, i ne samo maslinovog, ali i za obogaćivanje arome vinskom, jabukovom, pa i alkoholnom sirćetu. Dobro ide uz sva jela od paradajza i neodvojiv je deo svih začinskih smesa koje sadrže, timijan, origano i bosiljak; dakle svuda gde se traži «mediteranska» aroma; uključujući najrazličitije salate i sosove.
Ruzmarin, uz to, ima i neka vrlo korisna zdravstvena svojstva. Pre svega dosta snažno deluje protiv bakterija, poboljšava cirkulaciju krvi i varenje, pomaže u razlaganju masti i značajno poboljšava funkcije jetre i žuči. Propisno osušen može da stoji godinama; čak i u ormanima s odećom, jer ga moljci i druge kućne bubice ne podnose. -
Slačica
Nama je poznata bela, ili žuta, slačica. Međutim, i bela i crna su poznata ljudima odvajkada. Još su preistoriski ljudi žvakali seme slačice.
Slačica raste širom sveta, mahom na većim nadmorskim visinama. Zahvaljujući tome Nepal je najveći proizvođač semena slačice.
U osnovi, senf je mešavina fino mlevenog semena slačice s vodom, sirćetom, uljem, vinom.., uz dodatke pojedinih začina, posebno začinskih trava (estragon, na primer), ali i suvog voća, posebno suvog grožđa, šećera, rena, belog luka, kima...
No, senf nije samo tek dodatak viršlama, kuvanim kobasicama ili mesnim marinadama. On se, naročito onaj spremljen od sirćeta, može dodavati čorbama i varivima, paprikašima i slično, kao dodatni začin. U tom slučaju treba voditi računa o tome da kiselina otežava omekšavanje namirnica tokom kuvanja, pa ga shodno tome valja i koristiti. Uglavnom, najbolje ga je dodavati neposredno pre skidanja jela s vatre.
Senf se vekovima smatra odličnim sredstvom protiv zapaljenja sluzokože i za iskašljavanje. Uz to, senf, zapravo slačica, ima jako antibakterijsko svojstvo pa je zbog toga, ali i zato što razređuje sluz u disajnim putevima, koristan kad je nos zapušen zbog prehlade, gripa ili upale sinusa. Potpomaže varenje, čisti krv, a oblozi od slačice mogu pomoći bolesnoj ili povređenoj koži. No, ako stavljate obloge pažljivo pročitajte uputstvo i strogo se pridržavajte svega propisanog jer seme slačice može ozbiljno da nadraži osetljivu kožu. -
Peršun
Peršun potiče sa Sardinije. To je jedna od najstarijih biljaka bliskih čoveku. To je začinsko povrće bez koga se ne može zamisliti nijedna kuhinja. Razlog za to nije samo njegov prijatan ukus i osobito primamljiv miris (koji će se brzo izgubiti ako je dugo izložen toploti) već i njegova lekovita svojstva i bogatstvo minerala i vitamina (najviše ima Kalijuma i C vitamina).
Peršun se najviše ceni kao izuzetno diuretično sredstvo, zbog čega se preporučuje za lečenje bolesti bubrega i mokraćne bešike, pri pojavi kamena u bubregu, kod zapaljenja prostate, pri otežanom mokrenju, ali i u slučajevima pojave otoka, reumatizma, gihta i gojaznosti. Jedino se ne sme koristiti ukoliko postoji zapaljenje bubrega. Ali, zato je gotovo neizbežan u lečenju žutice i zapaljenja jetre. Koristan je u ishrani dijabetičara. Kao sredstvo za regulisanje menstruacije i ublažavanje menstruacionih tegoba gotovo je nezamenjiv. Trudnice i dojilje treba da ga izbegavaju ili sasvim izostave iz ishrane.
Ulje od peršuna je najbolje sredstvo protiv uboda komaraca i drugih insekata, ali je vrlo skupo. No, protrljati lišćem peršuna ubodeno mesto svakako nije.
Najbolji je svež list, ili sušen. S obzirom da je mnogo lakše držati u kući sušeno peršunovo lišće nego nabavljati svaki dan sveže, možete se «lečiti» čajem od suvog peršunovog lišća ili ga dodavati u gotovo svako jelo, osim poslastica. -
Origano
Origano je vrsta majorana koja raste samoniklo; divlji majoran. Postojbina su mu južni krajevi Evrope. Lišće ima veoma prijatan miris i pomalo oštar, gorko-suv ukus. Veoma je sličan Majoranu i Majčinoj dušici. Na sličan, zapravo na isti, način se i koristi; s tim što je origano svakako «zaštitni znak» svake prave pice.
Takođe je nezamenjiv začin za sva jela u kojima ima paradajza. Stavlja se u najrazličitije salate, čorbe od pasulja i graška...Uz paradajz, posebno dobro se slaže s parmezanom.
No, oni koji vole njegov miris i ukus ne prezaju da ga dodaju najrazličitijim jelima. Stoga nije čudo što je Origano verovatno najpoznatija italijanska začinska biljka. -
Majoran
Majoran potiče sa Srednjeg Istoka. U početku se gajio samo radi cveta. Na Istoku je i danas tako, dok je u svim kuhinjama kojima je osnova Evropsko kulinarstvo nezamenjiv začin.
U našoj zemlji se najviše koristi za pripremanje suhomesnatih proizvoda: krvavice, džigernjače, švargle... Međutim, Majoran je izvanredan začin koji se svakodnevno može gotovo neograničeno koristiti u kuhinji. Ali, uz upozorenje da na toplom brzo gubi sva vredna svojstva. Zato ga treba dodavati tik pred serviranje jela, ali je, upravo zbog toga, gotovo nezamenjiv u pripremanju brze hrane; kao što su, na primer, omleti, topli sendviči, slane nadevene palačinke, testa i slično.
U svaki sos, ili neko drugo jelo, u koji se stavlja limunov sok ili kora obavezno dodajte malo majorana, jer se njih dvoje savršeno dobro slažu.
Majoran blagotvorno deluje protiv svih vrsta grčeva (mišićnih, crevnih, želučanih i protiv grčevitog suvog kašlja). Povoljno stimuliše nervni sistem, odnosno klonulost, a pomaže kad ste potišteni, imate glavobolje ili nervozu stomaka.
U kuhinji je jedan od začina koji i najjednostavnija jela mogu da pretvore u pravu poslasticu. Recimo, ucelo skuvan krompir prelijte, dok je još topao, maslinovim uljem kome ste dodali nekoliko kašičica mlevenog, sušenog belog luka, a zatim pospite majoranom i poprskajte s malo limunovog soka. -
Majčina dušica
Majčina dušica potiče sa stenovitih planina južne Evrope i zapadnog Sredozemlja. Mnogobrojni varijeteti ove biljke razvili su se «na divlje» (samoniklo) i u istočnoj Aziji, severnoj Africi i na Kanarskim ostrvima.
Zaista prelepo miriše, ali poprilično jako, uz oštar ukus, pa je treba oprezno koristiti u kuhinji. Ova biljka u evropskoj kuhinji ima posebno važno mesto. Upotrebljava se prilikom pripremanja gotovo bezbroj jela. Za nadeveno povrće (punjena paprika, punjene tikvice), za variva od krompira i drugog povrća, za musake, salate, čorbe i sosove od povrća ili od mešavina začinskog bilja.
Možda je jedan od razloga za njenu popularnost i to što istovremeno neutrališe masnoće. Vrlo je korisna za želudac i pluća. Rastvara sluz i deluje antiseptički. Smiruje živce, pa se može koristiti, zajedno s bosiljkom, za pripremanje čaja za smirenje. Uz to, Majčina dušica ublažava grčeve i smiruje kašalj. Majčinu dušicu, u bilo kom obliku, treba dodavati jelu tek pred kraj jer dugom termičkom obradom gubi aromu i ukus.
Inače, koristi se na isti način, i uz ista jela kao i ostalo mediteransko bilje. I od nje se može napraviti pomenuti pesto sos, aromatizovati ulje i sirće, a ulazi i u sastav mešavina za pice i ostala italijanska jela. Takođe je dobra kao dodatak plodovima mora. -
Korijander
Korijander potiče iz Sredozemlja, a danas se gaji u celom svetu. Treba imati na umu da ovde govorimo o sušenom semenu, jer se njegov ukus razlikuje od ukusa lista ili korena.
Dakle, smenke korijandera (blagog i osvežavajućeg mirisa) najčešće se upotrebljavaju cele ili samlevene (najbolje grubo izmrvljene) kao začin jelima od pečuraka i kelja, kao dodatak pecivu i hlebu, a posebno kao dodatak najrazličitijim sosovima.
Dosta se koristi za poboljšanje ukusa gorkih lekova, u zubnim pastama, olakšava varenje, deluje blago umirujuće i olakšava migrene. No, budite oprezni. Ne treba ga trošiti previše jer može izazvati neku vrstu opijenosti (ili «ludila», što se često kaže za životinje koje ga jedu previše jer na njih deluje kao pravi narkotik). -
Beli luk
Beli luk potiče iz Kine. Ima specifičan žestok ukus i prodoran miris, a na jeziku je poprilično ljutkast.
Odvajkada je veoma cenjen, ne samo u kulinarstvu već i zbog sastojaka koji ga čine jednom od najzdravijih namirnica; ali i prirodnih lekova. Ima jako antibakterijsko dejstvo, povoljno utiče na varenje, jetru i žuč, obnavlja i reguliše crevnu floru, skida visok krvni pritisak i razlaže štetne masti u krvi, holesterol, trigliceride i lipide. On je najljući prirodni neprijatelj arterioskleroze.
Mahom se koristi svež. O tome se u našem narodu zna sve, ali je njegova upotreba osušenog i samlevenog u fini prah, praktično, poznata samo inustriji prehranbenih proizvoda. Iznendili biste se kada biste znali koliko sve namirnica u prodavnicama sadrži bar malo sušenog belog luka.
On je prava blagodat u vašoj kuhinji; uz upozorenje da, kao i svež, suv beli luk na toploti brzo gubi ukus i miris. Zato je najbolje koristiti ga za najrazličitije mesne marinade ili ga dodavati na tople pice, u gotove sosove, posipati na salate ili njime aromatizovati ulja, posebno maslinovo. -
Bosiljak
Iako potiče iz jugozapadne Azije, Bosiljak je najrasprostranjeniji u Evropi. Ima pomalo gorkast, prijatno suv miris i osvežavajući ukus.
Svež ili sušen, dodaje se salatama, sosovima od bilja i vina, sirovom povrću, pečurkama, kravljem siru, u jela i sosove od paradajza (nezaobilazan je na pravoj pici), čorbama od povrća, a dobro ide uz svaku vrstu divljači, posebno uz srnetinu.
Osušen je jednako dobar kao i svež i, propisno upakovan, može dugo da se čuva. Osim izvanrednog ukusa, bosiljak je sigurno jedna od najlekovitijih trava. Sprečava nadimanje creva i želuca, podstiče apetit, leči upale creva i katare želuca, upale mokraćnih puteva i zapaljenja pluća. Ako znate da po šolja čaja od bosiljka (nezaslađen) tri puta na dan smiruje živce i otklanja nesanicu neće vam biti potrebna nikakva umirujuća sredstva iz apoteke.
Kao i većina začinskog bilja, dosta gubi na visokim temperaturama. Celo lišće se može koristiti za aromatizovanje sirćeta (najbolje vinsko ili jabukovo), maslinovog ulja, a može se čuvati i u medu kome daje dobru, dodatnu, aromu i, pomešan s njim, najbolje čuva sva lekovita i aromatična svojstva. -
Celer
Najpre je celer, još od pradavnih vremena, bio cenjen kao lek u narodnoj medicini, od Engleske do Sredozemlja, u severnoj Africi i Aziji. Poznavali su ga Egipćani, stari Grci i Rimljani.
Celer se u našoj kuhinji najčešće upotrebljava za supe i čorbe, ređe za salate i sosove. Malo je, međutim, poznato da osušen celer zadržava sva svojstva svežeg i da je ne retko znatno praktičniji za upotrebu od svežeg. Celer (i svež i sušen) je pre svega diuretik pa je preporučljiv za obolele od reome, gihta, artritisa, za one koji imaju poteškoća s mokrenjem, upale mokraćnih puteva, celulitis... Osobito je koristan sok od celera, koji, kao i svež koren i list, ili sušeni, snižava krvni pritisak, poboljšava krvotok, čisti jetru i snižava šećer u krvi dijabetičara. Smiruje živce, a posebno se preporučuje svima koji žele da se reše suvišnih kilograma. Važno je napomenuti da oboleli od bubrega i trudnice ne treba da preteruju.
Dakle, ako nabavite osušen, koncentrovan, celer možete ga koristiti isto kao i svež. Može se dodavati supama i čorbama, svim marinadama, pa čak i testima, sosovima... Na primer: vaš sos od parajza biće mnogo ukusniji ako mu dodate sušen celer i sušen beli luk. -
Čili
Čili nije paprika, kao što mnogi veruju, već posebna biljka mada, kao i paprika, potiče iz Južne Amerike. Izuzetno je ljut, dvadesetak puta ljući od paprike, a najviše ljutine je u semenkama. Zato se pomalo dodaje ajvarima ili tucanoj paprici, da budu ljući. Naizostavni je dodatak povrću, pikantnim sosovima, prelivima, jajima, namazima (od «švapskog» sira na primer), varivima od pasulja i jelima od pečenih paprika. Svi ljuti i pikantni sosovi (Tabasko, Kari, Čili...) u prodavnicama sadrže više ili manje čilija.
Važno je napomenuti da čili ne izaziva zapaljenja sluzokože pa, prema tome, ni katar ili čir u želucu. Škodiće vam samo ako čir već imate, ali ga od njega nećete dobiti. Blagotvboran je za varenje i razlaganje škodljivih masti. Uzgred, Kinezi sigurno imaju dobar razlog da popularišu njegovu upotrebu u svakodnevnoj ishrani; jer smatraju da je odlična preventiva protiv raka, dobar antioksidans i da pomaže i već obolelima od malignih bolesti. -
Cimet
Cimet je jedan od najstarijih i najpopularnijih začina. Potiče s Istoka. Gotovo da nema proizvoda koji «dira» naša čula ukusa i mirisa baz cimeta.
Najviše se koristi za slatka jela, kompote i pekmeze, čorbe, variva i tople napitke, od čaja i kafe do kuvanog vina i rakije.
Osim ukusa i mirisa, cimet ima još jednu veoma važnu osobinu; a to je da značajno olakšava tegobe i smanjuje nivo šećera u krvi kod dijabetičara koji boluju od dijabetesa tipa 2. Cimet, uz to, itekako pomaže obolelima od gripe. U oba slučaja treba uzimati njegov prah razblažen u mlakoj vodi ili u kuvanom vinu. Najkvalitetniji je onaj u obliku osušenih štapića, ali je strahovito tvrd pa vam je za njegovu upotrebu potreban dobar mlin.
Manje je poznato da cimet, uz začinsko bilje, može da se koristi i za spravljanje aromatičnog sirćeta (najbolje vinsko ili jabukovo). Možete dodati u sirće s cimetom i bilo koju od aromatičnih trava i to, najbolje, nesamlevenu. -
Kari
Kari je naziv za mešavinu začina čiji zajednički sastojak je jedna vrsta kurkume. U osnovi se različite vrste karija pripremaju «suvim» prženjem začina koji ulaze u njegov sastav.
Kurkuma je jedan od najstarijih začina, zapravo mleveni rizom (podzemni plod) istoimene biljke čija postojbina je najverovatnije Indija.
Kurkuma je odvajkada bila izuzetno cenjena zbog lekovitih svojstava: kurkuma čisti krv i potpomaže njeno zgrušavanje, zapravo sprečava obilna krvarenja, otklanja otrove koji nastaju u jetri i pomaže žuči da razlaže masti, usporava gojenje. Uz to, ovaj prah potpomaže rast kose, poboljšava ten (i kad se vodenim rastvorom čisti koža), dobar je kao talk, naročito protiv znojenja nogu, a koristi se i u industriji parfema.
Naravno, pozitivnim zdravstvenim dejstvima karija izuzetno doprinose i lekovita svojstva ostalih njegovih sastojaka. Stoga se može reći da je Kari jedna od najzdravijih začinskih mešavina.
Što se tiče Karija u kuhinji, važno je da znate i to da postoje dve vrste: jako ljut i blag, premda se i jednom i drugom može dodati čilija ili ljute paprike po ukusu. -
Đumbir
Đumbir je, zapravo, koren istoimene biljke. Može se koristiti svež ili sušen. Sušen svakako duže traje, a ne gubi mnogo od začinskih i zdravstvenih kvaliteta. Đubmir je vrlo jak začin, ljutog ukusa koji pomalo peče u ustima.
Najveći proizvođači su Indija i Kina, odakle i potiče, ali se gaji i u ostalim delovima sveta. U kuhinji se upotrebljava mahom sušen i mleven, kao začin voću i povrću, supama, sosovima, a može se dodavati kompotima i pekmezima, i pecivu. Nije loš za kolače niti za neke druge vrste poslastica.
Đumbirov koren ima osobine značajne za naše zdravlje: reguliše varenje, smanjuje šećer, a može biti i dosta dobar protivotrov. Pomaže prehlađenima, obolelim od gripa i malokrvnim osobama. Smatraju ga afrodizijakom. Čaj od đumbira je odličan protiv bolesti putovanja, a zaista pomaže kod menstrualnih i porođajnih bolova.
Dijapazon mogućnosti upotrebe đumbira kao začina znatno je veći od onog koji je poznat našim domaćicama. Primera radi, goveđa supa će biti mnogo «slasnija» ako joj se doda komadić suvog đumbira, ili kašičica mlevenog, dok je voda još hladna. -
Karanfilčić
Karanfilić je jedan od najpoznatijih začina. Poreklom je s Molučkih ostrva, ali se u Kini upotrebljavao još četiri stotine godina pre nove ere.
Ima veoma jak miris i gotovo ljut ukus. To je, verovatno, najaromatičniji začin. Od svih koje imate u kuhinji karanfilić će vam najduže trajati. Može se koristiti za medenjake, voćna jela, i, uopšte, za sve poslastice, kao dodatak vinu, za sparavljanje likera i konzerviranog voća. No, nisu mu strana ni «slana» jela; kari, na primer. Može se dodavati kuvanom, i slatkom i kiselom, kupusu.
Opšte je pravilo da se kuvaju celi «cvetići» karanfilića, a pre posluživanja hrane moraju se izvaditi. Ako ih neko slučajno zagrize neće više osećati nikakav drugi ukus.
Karanfilić ima jako antiseptično svojstvo, a njegovo ulje ća dosta efikasno ublažiti zubobolju ako s nekoliko kapi protrljate desni. Žvakanje karanfilića neutrališe neprijatan zadah iz usta. Takođe dobro deluje na sluzokožu stomaka i u tom smislu može da ublaži tegobe svima koji boluju od čira u stomaku.
Naravno, nije naodmet još jedanput podsetiti da ga, zbog jakog mirisa i ukusa, valja štedljivo trošiti. -
Kim
Kim je prastara biljka, čije semenje je nađeno u staništima praistorijskih ljudi. Smatra se najstarijim Evropskim začinom. Ima karakterističnu prijatnu aromu i jak ukus, donekle ljutkast. Nemačka i Austrija su najveći potrošači kima na svetu.
U kuhinji se kim svestrano može koristiti, pre svega kao začin za krompir, varivo od kelja, uz cveklu, uz svež i kiseli kupus, može se dodavati sirevima (poznati «Liptauer», na primer), čorbama i sosovima. Omiljen je dodatak hlebu i raznim vrstama peciva.
No, mnoge domaćice radije upotrebljavaju mleveni kim, jer ima svojstva slična anisu, pa se može koristiti za sva jela, i na isti način, za koja se koristi anis. Čak možete i da mešate kim i anis.
Kim, međutim, ima nešto drugačija lekovita svojstva. Najpoznatija je njegova osobina da potpomaže varenje i sprečava nadimanje stomaka od viška gasova. Pomešan sa šećerom, ili čist, može se žvakati radi otklanjanja neprijatnog zadaha iz usta. Može se davati bebama koje pate od kolika, a takođe znatno olakšava i povećava lučenje mleka majkama koje doje.